allegory cave story
улазне излазне датотеке ц ++Платон би имао апсолутно разуздане видео игре. Чини се лудом за оне који су упознали и волели медијум, али један од најпоштованијих мислилаца и наставника у историји данас би поносно стајао у углу Јацка Тхомпсона и Леланд Иее-а. Баш који би могао да поштеди Сократа, радо би срушио млаке Кена Левина, Тода Хауарда и Шигеру Мијамота. Прави корумпи младића, оптужио би их; предмети илузије и непријатељи свих оних који желе да живе добар живот. Индустрија игара је финансијска, друштвена и културна игра. Ни алармирана пропаганда ни економска рецесија нису успели да зауставе њен метеорски раст; основно тржиште игара и даље је снажно, а пораст потражње у индие, преносивим, социјалним и мобилним аренама сасвим јасно показује да све више и више људи свакодневно жели акцију. Кад нам статистика ЕСА каже да 69 посто свих глава домаћинстава игра игре, како је могуће да друштво уопште још није јавно прихватило овај медиј? Нажалост, за погрешно вођену логику и вредности уваженог филозофа одавно нема времена за делимично кривицу. Изван Кратосових авантура у олимпијском деициду, чини се да се мало грчко друштво веже са данашњом потрошњом модерних видео игара. Како се каже, наша друштва нису толико различита као што би неко могао да верује. Грци су имали у изобиљу робовску радну снагу, што је у суштини елиминисало потребу за ручним радом за оне који имају довољно среће да буду у владајућој класи. Ово је ослободило време грађанима који су тада потрошени на филозофско истраживање, уметничку култивацију или отворено слободно време. Технологија је постала роб рада нашег друштва, а непрестана средња класа осигурава све више и више да се било ко с десне стране разводне линије мора умијешати у врло мало онога што сматра непријатним. Практичност је назив игре данас, па питање остаје за нас као и Грцима тада - на шта бисмо трошили тај временски вишак? Као особа која одлучи да значајан проценат свога разграниченог дара фокусира на играње, природно се обраћам свима који би то прогласили губитком. Међутим, такође сам открио да је само моје праведно негодовање лоше средство за побијање ове оптужбе за дигитални хедонизам. Дакле, суочен са тим ставом, био сам приморан да покушам да разумем менталитет који производи ово мишљење.
Платон је изнио своје идеје о томе како се реалност доживљава и како у складу са тим треба живети живот, прилично елоквентно у Алегорији пећине. За Платона је најслабија концепција стварности била слика. Свидео је то људима који су везани ланцима иза пећине, без могућности да виде друге људе поред или иза њих. Иза њих је била џиновска ватра и други људи ће шетати напред-назад са разним предметима. Предмети и људи бацали би сјене на зид пећине, а оне окренуте према зиду онда би те сјене постале стварност, без икаквог другог референтног оквира. Овако би Платон гледао игре; аватари, истренирани светови и Гамерсцорес су баш као сенке на зиду пећине, пуки симулакра нас самих, физичког света и достигнућа произведених добрим животом. Гледајући некога како уморан у игру игра, зурећи у екран, лако је видети како би изједначио ове чудне модерне људе увучене плешући слике са онима заробљеним окренутима сенкама у пећини. Урањање је било нешто што би му требало избећи. У свом начину размишљања пут до доброг живота започиње када се неко може ослободити ланаца и окренути се да види стварни физички свет. У почетку би се нечије очи боловале од ватре, а да је никада раније нису видели, и та би се особа могла одлучити повући натраг у релативни комфор и сигурност зида пећине. Према његовом свјетоназору то би били људи који свјесно бирају да користе игре како би избјегли бол суочене са стварношћу. Вероватно неће наћи малу иронију у чињеници да су нас ослањање на технологију и дигиталне медије проузроковале буквално напрезање очију. У алегорији, кад би се једном човеков поглед прилагодио светлости ватре, видели би да иза ње стоји излаз у пећину и потом би је прешао у свет изнад земље. Када би изашли на површину, сунце би их поново заслепило све док се још једном нису прилагодили. На крају би могли погледати из сенки на земљи и директно опажати дрвеће, облаке и планине. То је било аналогно човеку који је престао да доживљава искључиво физички свет и почео да делује у свету интелектуалца. Платон би то упоредио са играчем који коначно 'одрасте', издваја игре и друге дечије ствари у корист фокусирања на оно што је истина, шта је исправно, а шта је праведно, а затим живи у складу са тим. То значи поимање света прво науком, а касније чистим разумом. Свако време проведено на размишљање о свету слика, или чак физичких предмета, је слијепа улица. У том оквиру, сам чин играња није ништа друго него одвраћање пажње од циљаног циља. Имајући то у виду, није велики скок видјети како његову филозофију лако присвајају они који злостављају игре. Аргумент „симулатор убиства“ гласи: Будући да деца превише не знају да би схватили истину света, када виде слику у игри, греше је као саму стварност. По тој логици, када постане прихватљиво убити некога у свету игара, такође постаје вероватније да ће се они у стварном животу прихватити. Овај аргумент прикладно одузима одговорност родитеља и наставника за одбацивање деце са дна пећине и помаже им да кривотворе ту разлику. За читаву Платонову прогресивну мисао, он је био строг заговорник цензуре уметности. Глумци су у његовим очима били злочинци, пуки снабдевачи слика, оно најниже од стварности. Позориште и поезија требали су бити забрањени као препрека достизању истинског разумевања света. Видео игре данас чврсто спадају у ову категорију за оне који деле његов поглед на свет, а ова таксономија може нам дати увид у то зашто многи гледају на играње. (Чак и од неких који се баве хобијем!) Међутим, за оне који су заиста загрлили видео игре било које временско време, међутим, ова логика је недовољна да би осудили праксу. На неком нивоу интуитивно осећају да им медиј пружа нешто више од пуке слике. Да смо заиста осећали да је играње празна потрага, не бисмо открили да нас све већи проценат привлачи као чињенице. Вратимо се на минуту у пећину. Да су људи који насумично ходају напред-назад испред ватрених предмета замењени извођачима, резултат би био врло другачији. Бацајући лутке сјена на зид, оне су могле испоручити врло специфичне поруке онима прикованим испод. Кроз приповиједање и илустрацију, они би имали моћ да људима који су окренути зиду дају поглед у природу света изван пећине. Могли су чак надахнути оне приковане ниже да се ослободе својих веза и доживе више те истине за себе. Дизајнер игара је луткар у сенци. Бавећи се најчешћим стварностима, они могу нашу перцепцију уздићи у интелектуалну и виртуозну царство. Минецрафт може да нам покаже да имамо моћ да обликујемо свет према нашим потребама и жељама. Демон'с Соулс даје нам разумевање да упорношћу, опрезношћу и анализом тада можемо превазићи и најнепробојније препреке. Точкови рата кроз свој основни механичар играња показује да је права природа храбрости равнотежа између кукавичлука у потрази за сигурношћу (прикривања) и глупости беспотребног ризика. Примјери су легија, али принцип остаје исти - упркос томе што нису ништа друго до слике и скриптирани аутомати, игре нам могу дати поглед у праву природу свијета. На многе су начине супериорне конвенционалним традицијама мудрости по томе што приказују светове који нису фиксни, већ су прилично флексибилни, динамични и способни да их изменимо за добро свих. Сматрам да сам свој живот неизмерно обогатио на високим нивоима видео играма. Кад сам у млађим данима изашао на позорницу за представу, схватио сам да, иако у ствари нисам свој лик, и даље имам потенцијал да будем та особа. Та је спознаја била промена живота. То је значило да могу бити онај тко желим бити. Свет слика постао је прави поглед у добар живот. У свом свакодневном животу постао сам самопоузданији, саосећајнији, упорнији. Верујем да су због тога РПГ и даље упорно омиљени жанр; игре ме и даље воде у сличан простор као и позориште. Играње улоге и развијање лика присиљава ме да истражујем свој живот и свој приступ проблемима на начине који се стално развијају. Кроз њих сам развио снажну толеранцију према неуспеху која ми омогућава да будем отпорнији и позитивнији и изван игре. Без обзира на то колико ме пута живот без упозорења спусти у јаму шиљака, спреман сам (па чак и узбуђен!) Да почнем изнова и користим оно што сам научио да надмашим своје пријашње ја. Дакле, само напред и реци ми да бацам време. Вредност је тамо где ми то доживљавамо, и не мора на вама да функционише на том нивоу да бисте на тај начин радили за мене. То је лепота нашег изабраног хобија. Док истражујем праву природу избора са следећим Деус Ек , слободно лупајте о и узалуд о изгубљеном потенцијалу. Све је грчки за мене.